Милорад Лукић (1911 - 1943)

Ово је биографија Милорада Лукића, ваздухопловног потпоручника, пилота у Војсци Краљевине Југославије и српског Четника из Другог светског рата. Биографија је преузета из књиге Милорадовог брата Новице "Равногорци Шумадије".

Ваздухопловни наредник Милорад Лукић - Миле родом из села Шљивовца Среза Гружанског, син сиромашних родитеља није могао да продужи школовање. Са шест разреда одлази у ваздухопловну подофицирску школу. Када се испунио његов сан и кад је полетео плаветнилом небеским, Немци су већ навалили на нашу земљу. Буде на земљи заробљен и успе да два пута бежи из ропства. Није хтео у заробљеништво. Вратио се својој кући на село. Врење у народу и подела на разне партије затекла га је већ зрелог и он као и сви авијатичари пошао је путем 27-мо мартоваца, за владом на чијем челу је био ваздухопловни ђенерал Симовић. Лутао је свуда, док у јуну месецу није сазнао од пароха свештеника Богољуба Николића званог "Грбички Поп" за непредату војску Драже Михаиловића. Одмах ступа у организацију где се упозна са поручником Сотировићем, Грбичким учитељем Момом Миливојевићем и другима. У ближњој околини ради по директивама добијеним са Равне Горе преко поручника Сотировића.

Када је требало изићи на терен у срез Гружански, узима пушку у руке, облачи на себе униформу и сам полази да потражи капетана Глишовића који треба да се прими за команданта по наређењу пуковника Михаиловића. Али кад је капетан Глишовић одбио да се прими дужности команданта одреда враћа се и у селу Драчи састаје са Момом и његовом групом, ту налази и свога брата, када је у присуству свих рекао:
 "Знао сам да ће мој брат поћи за мном." Од тада је предњачио у свему.

Одликовао се свим војничким врлинама, нарочито храброшћу и дружељубљем, тако да је за врло кратко време стекао симпатије свих и свакога. Својом убедљивом речитошћу народу који је сретао открио је праве смернице Равногорске борбе. Давао своје погледе на будући уређај нове Отаџбине наглашавајући увек "Србија изнад свега". Пре свега Србин па све остало. Од тога није скретао све до своје херојске смрти.

У борбама са Немачком казненом експедицијом, најхрабрији међу најхрабријима. У првим налетима сам својом пушком уништио неколико немачких митраљеских гнезда, разбио непријатељску комору, уништио два тенка помоћу ручних тенковских бомби. Спасао целу трећу чету сигурне смрти.

У борби са комунистима између 7 и 8 новембра 1941 године заробио у ноћи преко шесдесет комуниста. Разбио неколико комунистичких група. Доцније на Јелену, Срезојевцу, Горја Горјевица напред испред чете са својим братом изненадним јуришем разбио комунистичку групу од 150 људи, заробио десетак. Са братом пробио лево крило на Јељену и омогућио осталим јединицама заузеће положаја. Заробио само са братом два митраљеза и неколико пушака. Приликом навале комуниста са три стране успео да спасе цео одред са својом тројком само са десет метака у пушци и три ручне бомбе.

У току 1942 године учествовао у борбама са издајницима и окупатором као и комунистима када је постављен за Команданта 2 батаљона 2 Гружанске бригаде, остављајући дужност командира штабне чете команданта корпуса мајора Смиљанића, који је 1942 унапређен у овај чин. Као командант батаљона цењен је од људи са целог његовог реона.

Почетком 1943 године 29 јануара на састанку са својим командантом 2 Гружанске Бригаде капетаном Јанићијевићем буду нападнути од Српске Државне Страже из Крагујевца, којом је командовао издајник Радосав Ђурић бивши Југословенски капетан. Били су издани и издајник открио нападачима стражарска места и осматраче који су онда брзо онеспособљени. Борба је била кратка !

Кад су запраштале пушке и митраљези издајника потпоручник Миле (већ унапред указом Њ.В. Краља Петра Другог 6 септембра 1942 године) искочи напоље узвикнувши: "Не бојте се браћо, ово је Српска Државна стража! Не пуцајте! Овда четници Драже Михаиловића!
- Али су се нападачи правили да га не чују. Митраљески меци га натерају натраг у собу. А он ће озбиљно: Браћо ови се не шале! Напред замном не чекајући наређења команданта бригаде излете напоље и одговори на ватру. Његовом примеру следоваху остали и отворише ватру кроз прозоре и врата. Али су били у безизлазном положају.

Потпоручник Милорад Лукић - Миле оцени отстојање од врата до ограде од коља иза којег је у нагибу поток. Прикупи сву своју снагу и баци се према огради али га у трку пресече непријатељски митраљез да му живом црева испадоше. Он се опружи близу ограде, покуша последњим напором своје огромне снаге да пузи према огради али клону. Десном руком извади свој пиштољ и окренувши се угледа још два, три своја друга где падоше покошени. Он викну:
Дрште се браћо четници! Доле издајници, изроди Српски! Живео Краљ Петар други! Живео Дража! Насмеши се и испали кроз главу. Глава му клону и он се укочи поред ограде.

Успео је да умакне капетан Јанићијевић, поручник Карасовић, потпоручник Света Руднички и још неколико других. На лицу места погинуше: активни наредник Милорад Мишовић из села Претока среза Гружанског, Редован Теофиловић из Пајсијевића истог среза и један пратиоц Свете Рудничког, коме незна нико име. Пошао је у борбу као млади ђак, богослов, па су га тако и звали. Сви су првоборци још из првих дана 1941 године, у најлепшем цвету своје младости. Наредник Милорад Мишовић одликован за храброст, а сва четворица су свима служили за пример.

Преостало људство остало је у кући, и један официр потпоручник Сава Милошевић, повика блед у лицу:
Не пуцајте предајемо се!
Ватра престаде, а издајник капетан Ђурић викну:
-Излази сви напоље без оружја!

Полако један за другим изађе девет људи, бледа као смрт лица и стадоше посматрајући нападаче који ускочише са свих страна са напереним пушкама и митраљезима. Заробљеници би свремена на време бацили тужни поглед на своју изгинулу браћу, па после у зелене нападаче.

Неколико њих улете у кућу и покупи оружје и изнесе напоље, као и спрему. Један младић на коме беше лепо скројено зелено одело упути се лешу покојног потпоручника Милета поред кога је била његова ташна. Кад приђе близу узе ташну и пре него што отвори погледа у лице погинулог. Израз лица му се промени! Баци ташну и паде на леш узвикнувши:
- Ах! брате мој ! да ли сам те ја убио? Па зар ја да се борим против браће своје! Ја ово не могу поднети!

Дохвати пушку и управи себи у главу, али у последњем тренутку га спречише да не изврши самоубиство. Издајници одмах кретоше и потераше заробљенике. На друму су их чекали немци који их стрпаше у камионе правац у полициски затвор у Крагујевац, одатле у Завод - Капислану Крагујевац. После недељу дана мучења стрељли су их поред хиљаде и хиљаде других. Стрељања су вршена изјутра и увече. Посматрајучи са околних брежуљака чули би у већ одређено време негде у рупи око Капислане у "Граду Смрти" последње Живео Краљ Петар Други ! Онда рафали митраљеза и ништа више.

Овако Витези Равне Горе дају своје животе за свога Краља, за Дражу и своју драгу Отаџбину. Од девет стрељаних успели су да се спасу двојица. Пали су пре пуцњева, а од своје изгинуле браће буду попрскани крвљу. Кад злотвори оду они онако у кошуљама појуре прескоче високе зидине и бодљикаву жицу града смрти и дохвате се златне слободе Српских планина.

Људи који су гледали смрти у очи, који су се извукли крвави и попрскани мозговима својих другова нерадо говоре о овим по њих најтежим часовима. Посмртни остаци ппоручника Милета буду одмах пренешени од његове браће у његово место рођења и сахрањени уз велико учешће народа из околине, без обзира на претње Окупатора и издајника. Српски народ не познаје страха кад хоће да ода последњу пошту својим херојима.

А посмртни остаци наредника Милорада Мишовића и Радована Теофиловића буду прво сахрањени у гробљу села Драче па после извесног времена у нихова места рођења. Само непознатом Богослову нико није дошао да га обиђе од његове породице јер је његова кућа била негде далеко у Лици.

Потпоручник Милорад - Миле Лукић за заслуге учињене за ове две године одликован је златном медаљом за храброст децембра 1941, а крајем 1943 орденом Белог орла са мачевима, а и унапређен у чин активног ваздухопловног потпоручника указом Њ.В. Краља Петра ИИ из Лондона.

Гружа је давала ретко овакве хероје као што је био Витез Равне Горе неустрашиви борац и поборник слободе и демократије. Цео свој живот је провео као мученик у борби правде над злим. Тако и за време рата пошао је путем мучеништва да дође до свога циља. Он је у Равногорству гледао још онда обновљено православље. Усвога Великог Чичу као потомка наших великана. Био је чврсто убеђен да ће Равна Гора победити све непријатеље и донети Српском народу онакву слободу какву и очекује.

Његовом храбром смрћу показао је како мре Србин за слободу свога рода а његов лик остаће у вечитој успомени поносних Гружана као ретко храброга на кога ће се угледати следбеници Равногорства.

Слава палим Равногорским Мученицима! Слава најхрабријем Равногорцу из Груже нашем љубљеном брату Милораду!