Светислав Лукић (1922 - 1945 ?)

Ово је кратка биографија Светислава Лукића, рођеног брата мог деде, српског Четника коме се у Босанској голготи на крају другог светског рата губи сваки траг.

Светислав је рођен у Шумадијском селу Шљивовац, у близини Крагујевца, као пети син Милутина и Љубице. Старија браћа Живан и Брана бавили су се пољопривредом, Милорад је био пилот у Војсци Краљевине Југославије, а Новицу је почетак рата затекао као свршеног питомца Војно Техничког Завода у Крагујевцу. Млађег брата Богољуба мобилисаће партизани 1944 године. Будући да је отац Милутин један од шумадијских сељака који су препешачили Албанију и учествовали у пробијању Солунског фронта и с обзиром на стање у Србији у то време, не треба чудити што су његови синови углавном били опредељени за Војни позив.

Светислав је заправо био занатлија, столар, умео је кажу од дрвета сачинити што му на ум падне, али то му није сметало да се на позив своје старије браће Милорада и Новице, придружи Равногорском покрету Драже Михаиловића. Он је може се рећи и учествовао у оснивању Шљивовачког Четничког одреда који је одмах по капитулацији Краљеве Војске, и по доласку у родно место, организовао пилот Милорад. Светислављев посао је испрва било резбарење и украшавање кундака на пушкама српских герилаца, али је убрзо, нарочито после смрти Милорада у зиму 1943 године, његова улога постала права војничка.

Светислав, као и његова старија браћа Милорад и Новица ратне дане проводи у личној пратњи команданта Шумадијске Групе Корпуса, Душана Дује Смиљанића. После Милорадове смрти 1943 године и Новициног рањавања у јесен 1944, Света остаје једини Лукић у Дујиној пратњи, у којој вероватно и налази смрт.
Ево одломка из књиге Кроз слободне српске планине у којој Новица даје последње информације о Светиславу:

Ја се упутих према шупама. На самој капији препознах једног старијег четника из Бадњевца, брата капетана Братковића, Јову. Кад ме угледа изненади се. Ту се поздрависмо, питајући један другог како смо стигли довде. Он ми измеду осталог рече, да је овде и његов син Драган. Горе мало више у варошици је и Николица из 1. Шумадијског, као и син Ðенерала Стајића, Милан.
Сачекао сам га док је напојио коње и кретосмо код Драгана. Они су били у шупи до мене. Драгана сам још више изненадио својим доласком. Разговарали смо о много којечему, и заједно пођосмо у правцу где је био Николица. Јоца је причао:
- У борби код Калиновика, кад су погинули наши најбољи борци Жика Артиљерац и Хусар, наређено нам је да отступамо. Полако смо се иако прозебли, болесни и изнемогли враћали у правцу Фоче, носећи мртве. Дуја и Аца су наредили да их понесемо и сахранимо у Фочи.
После целога дана марша, по дубоком снегу, остављајући једног по једног умрлог од тифуса и од тешких рана стигли смо у Фочу. Ту у Фочи смо сахранили ова две наша хероја, уз плач и јауке целокупног људства. Нарочито је сваком тешко падало кад је Комадант 2 Шумадиског корпуса Аца Милошевић одржао говор над њиховим гробовима. Он сам је грцао приликом говора, није ни лако са тим људима су провели од 1941. до данас.
У Фочи смо се задржали и провели Божић 1945 године. Марко Музикравић је са својим људима отишао за Горажде. За њим су сви кретали редом. Последњи је остао Дуја. Кренуо је тек онда кад је био нападнут са друге стране Дрине. Успео је да одбије неколико напада на мост.
При поласку десном страном Дрине, мост су срушили.
Успут су били узнемиравани од муслимана који су наоружани били код својих кућа. Многи тежи болесници су похватани и на превару заклани, међу њима ту је страдао пп. Столе Познановић и пп. Воја Павловић из Лужница, као и многи други чијих се имена не сећам.
У Горажду Драган се разболи од тифуса. Ја нисам смео да га препустим самог судбини већ се и ја упутим са њиме у болницу. У Горажду сам видео твог брата Свету, као и све остале који су остали. Кренули су да ухвате везу са Чичом.